МАНАСТИР МИЛЕШЕВА

Манастир Милешева грађен је 1218. и 1219. а живописан 1222. до 1228. године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Владислав је Милешеву подигао као своју гробну цркву. Онако као што је његов отац подигао Жичу, а дед Студеницу. Пошто је, 1234. године, помоћу племства, збацио са престола свог старијег брата Радослава, дочекао је да се 1234. године и сам одрекне владавине у корист млађег брата Уроша. Умро је, живећи највише у Зети, седамдесетих година XIII века, а сахрањен је у својој задужбини.

Милешевска црква Светог Вазнесења Господњег зидана је по угледу на раније владарске задужбине, Студеницу и Жичу, у рашком стилу. Тај стил карактерише романски начин зидања, уобичајен у тадашњем српском приморју, прилагођен потребама Православне цркве. Сасвим је једноставна, зидана сигом, а затим омалтерисана. Грађевина је једнобродна, са две ниске певнице, широком централном и двема бочним апсидама. Првобитно је имала једну куполу, а доцније је, приликом рестаурација у XVII или XIX веку, добила још једну. Од некадашњег унутрашњег портала, зиданог вероватно по угледу на студенички, очувао се само један камени лав, доста рустично клесан. Друге пластичне декорације Милешева нема, осим плитких аркадица око купола и орнаменталних трака око потрала и неких прозора. Карактеристична је основа цркве: грађевина се шири од запада (улаза) према истоку. Црква је, у односу на друге грађевине рашког стила, доста висока.

Милешевска црква добила је око 1235. године, још једну, спољашњу припрату. Њу је Владислав дозидао да би у њој сахранио тело свог умрлог стрица Саве. Наиме, на повратку са свог другог пута по светим земљама Истока, бивши архиепископ Сава, који је 1233. године архиепископски престо уступио своме ученику Арсенију, задржао се у Бугарској, у Трнову, ту се разболео и умро 15/25. јануара 1236. године. Годину дана касније, настојањем Владислава, Арсенија, и тадашњег милешевског игумана Атанасија, Сава је пренет у Милешеву и свечано сахрањен у гроб у тек сазиданој припрати. Чињеница да је Савино тело било сахрањено у Милешеви подигла је углед и иначе поштованом манастиру. Милешева тада постаје култно место које сви походе. Зато Турци 1594. године односе мошти светитеља у Београд и спаљују га, желећи тиме да униште култ Светог Саве у српском народу. Напротив, од тада дух Светитеља, кроз прах и пепео, преточен у светосавље, још снажније живи, а манастир Милешева постаје неуништиви сведок који опомиње и надахњује.
Турци су, по први пут похарали Милешеву 1459. године. Па ипак, у њој је црквени и просветни живот, са повременим малаксалостима, трајао скоро непрекидно. У XVI веку (1543. и 1544.) у Милешеви је радила једна од првих српских штампарија, што сведочи да се у манастиру радило на књизи и писаној речи и у најтежим условима. Из околине Милешеве били су, изгледа, родом и браћа Соколовићи, од који је потурчени Мехмед постао велики везир, а други, милешевски ђак Макарије, први патријарх обновљене Пећке патријаршије.
У XVI и XVII веку многи угледни путници навраћају у манастир, понекад га затичу пренасељеног и у благостању, понекад су сведоци његових невоља. У XVII веку вршене су знатне поправке манастирских грађевина. Крајем XVII века, у доба народних устанака, Милешева је донекле доживела судбину недалеких Сопоћана и других манастира који су се налазили на територији са које је становништво, под патријархом Чарнојевићем, пребегло у Аустрију. Турци су конаке попалили, а манастир опљачкали. Има помена да је црква опљачкана још једанпут, крајем XVIII века. Често напуштани манастир, све више је пропадао. 1857. године руски путописац и научник Гиљфердинг пише да је црква у развалинама, да зидови постоје, али да кровова нема, да су куполе скоро потпуно порушене и да их придржавају само делови сводова.

Стефан Немања као монах Симеон,
фреска из Поворке Немањића,
стара припрата

Најважнија обнова манастира Милешеве изведена је од 1863. до 1865. године, трудом пријепољских грађана. Тада су подигнути кровови и куполе, дозидана полупорушена апсида, а можда и цела грађевина над спољашњим нартексом, обновљен је живопис, заштитни зидови, манастирска воденица. Није сасвим сигурно, али изгледа да је том приликом цркви нанета и велика штета, избијањем скоро целог зида између унутрашње припрате и наоса, на коме се налазила велика композиција Смрт Богородичина, и да су том приликом страдале и друге фреске, међу којима је и Немањин портрет. Вероватно је зид, у коме се налазио и портал, био препукао и порушен до те мере да га мајстори нису могли консолидовати, него су га скоро сасвим уклонили, и на тај начин проширили саму цркву.

МИЛЕШЕВСКО СЛИКАРСТВО

Имајући у виду многе знамените политичке, црквене и просветне догађаје везане за Милешеву, данас се може рећи да основну вредност Милешеве представљају њене делимично очуване фреске.
Сасвим је вероватно да су све фреске у главном делу милешевске цркве, то јест у олтару, наосу и старој припрати, рађене у једно доба, највећим делом на жуто-позлаћеној, а мањим делом на плавој позадини. Жута и златна позадина била је исцртана ситним квадратићима који су имитирали коцкице мозаика. Тај, из најранијег студеничког сликарства преузети начин рада, свакако је проистекао из правог византијског мозаика, скупоценог и раскошног, који је покривао зидове цркава у Цариграду, Солуну, Италији. Могућности српских донатора нису допуштале сјај мозаика, скопчаног са дугом израдом, специјалним и скупим мајсторима, али су ти исти донатори проналазили сликаре који ће њиховим грађевинама дати сјај сличан царском. Жуто, позлаћено позађе требало је да се, бар спољним изгледом, такмичи са мозаицима. Та златна неба, која су се осипала са зидова првих немањићких цркава, нарочито са сводова, свакако имају дубљи значај: жуто, светло представља оне небеске регионе у којима живи војска светитеља и праведника, награђена за патње земаљског живота.

Благовести, Богородица, наос

Милешевске фреске долазе у ред монументалног сликарства нашег средњег века. Византијско сликарство, и српско у његовом кругу, није дозвољавало уношење новотарија у теме и начин сликања, него је увек остајало у традицијама ранијих остварења. Па ипак, фреске у свакој нашој цркви доносе понеку новину у односу на оне пређашње. Те промене диктирао је дух времена, коме традиција није могла да се увек одупре, али и индивидуалности појединих мајстора. Тако су милешевске фреске, по концепцији, свакако слободније од оних раније рађених, студеничких, из којих су непосредно произишле. Студеничке су, могло би се рећи, мирније и сигурније у својој статичности. Хладни камен мозаика као да је оставио дубоког трага на њихову чврстоћу и строгост. У Милешеви, иако још потпуно везаној за мозаички рад, не само у техничком него и у стилском и унутрашњем погледу, као да је удахнуо нешто душе фигурама, ублажио ту неизмерну празнину између златног неба и зелено обојене земље.
Милешевски сликари имају слободан, широк потез, развијено осећање за боју, умешни су у компоновању. Мада све њихове слике имају узоре у старијим мајсторима, ипак њихове композиције, сликане не баш на увек погодним површинама, казују да су те слике сликали даровити ствараоци који су били далеко од опонашања туђих дела, који су били самосвојни. Могла би се констатовати чињеница да милешевске фреске живе свака за себе, да не представљају једну строго замишљену целину зидова, који делују као једно, огромно остварење. Сопоћанске фреске, директни наследници и настављачи милешевских, делују целовитије. Повезује их једна обојеност, један смисао. Тамо све фигуре, сликане усамљено или у композицијама, сачињавају једну велику слику, са Успењем Богородице као великом жижом којој је све подређено. Овде, у Милешеви, рекло би се да је то скуп лепих слика, окачених на изломљене површине пиластрима и луковима испресецаних зидова. То је галерија слика великог мајстора, или боље, великих мајстора, јер их је, свакако, било неколико. Свака од њих, скинута са милешевског зида, могла би сама да буде украс царке палате, друштвене зборнице, свечане одаје. Да ли су у питању различити сликарски темпераменти, или бескрајна радозналост главног ствараоца, која омогућује многа варирања и промене, можемо да претпостављамо и нагађамо. Али је важно да ни једна фреска не конкурише другој, да чак, добија због увек другачијег суседства, јер свака посебно третира израз, став, чак свака има, бар за једну нијансу, другачију обојеност.

Млади апостол, фреска из
поворке апостола, наос

Милешевске фреске нису се сачувале ни у свом првобитном броју, нити у првобитном изгледу. Празна је купола, празни сводови и горњи делови зидова, старо злато неповратно ишчезло, доста се ољуштиле неке светле боје. Па ипак, још и данас, вековима стари, са сваког зида зраче својом лепотом мирни и благи ликови стараца – испосника, младих мученика, милостивих жена, црквених отаца, владарских синова, отмених анђела, уморних војника. Са једне фреске провирује цвеће и ћути мало стадо, на двема другим присутна су деца. Све као жива, сачувана и ванвременска уметност, пуна боја и покрета, али и као лепи торзо чије изгубљене делове не видимо, већ их сами градимо.

Бели анђео на Христовом гробу, фреска, XIII век

Милешевским фрескама славу је, вероватно с правом, највише пронео „Анђео на гробу“ – супериорна појава која тако подсећа на стару грчку уметност, потенцирана због важности, у односу на суседне свете жене и војнике, и величином и белом бојом хаљине. Чврсто грађена, истинита у покрету, сугестивна у погледу, мало померена у страну слике, па ипак у центру композиције, сама по себи симбол је младости (Милешева је један од првих споменика младе српске уметности) и трајања (на срећу, та фреска очувана је скоро у потпуној првобитности) племенитог људског дела.
Због тог милешевског анђела не треба заборавити друге слике, мање наметљиве али можда понекад потресније и свечаније, као што је оно Скидање с крста, високо горе под куполом на јужној страни, недовољно сагледиво због висине и скраћења. Детаљ те композиције, Магдалина која љуби руку мртвог Христа, свакако је најмилостивнија сцена наше старе уметности. Треба погледати и ону преполовљену композицију Рођења, на северном зиду, са реалистички сликаним дадиљама; мали фрагмент Силаска у ад, са анђелом и ђаволом који се наслућују испод новије Тајне вечере, фрагмент препун чари старе слике, коју је доцније доба хтело да сакрије, па на крају ипак није у томе успело ...
Милешевско сликарство има још једну добро познату вредност: владалачке портрете. То су сачувана половина фигуре Стефана Немање, Свети Сава, Стефан Првовенчани, краљ Радослав и двапут сликани краљ Владислав. Ти портрети су родоначелници (јер су најранији сачувани) једног дугачког низа владарских и племићких портрета расутих по свим старим српским црквама. Рађени још за живота Радослава и Владислава, вероватно и за живота Светог Саве, а чак можда и у то време кад је и Првовенчани био жив (отуд могућност да су милешевске фреске рађене пре 1228, године смрти Првовенчаног), милешевски портрети због своје документарности премашују значај обичних лепих слика. Њихова ружичасто обојена лица, прецизно исцртане очи, нос, уста, руменило јагодица, боре на челу и слепоочницама старијих (Св. Сава, Првовенчани), сведочанства су једног финог, посматрачког дара сликара који врло објективно и искрено бележи оно што види.

Свети Сава

Стефан Првовенчани

Краљ Радослав

Краљ Владислав

Милешевски портрети првих Немањића, рађени још за њихова живота, имају за нас изузетну важност.
Није познато ко су били милешевски сликари. Да ли су ти уметници били Грци, или Срби школовани у великим византијским центрима, није толико битно. Можда су имена Теодор, Георгије и Димитрије, забележена при дну неких фигура у централном делу цркве, њихова имена, као што мисле неки историчари. Али ма ко они били, и ма како се звали, оставили су, нама и целом свету, у наслеђе дело од непролазне вредности. То дело поштујемо као стару уметност, и као велику уметност, која ништа не губи у поређењу са великим уметничким достигнућима оствареним пре и после Милешеве.